Градитељи Светосавске
Светосавска није настала као институција, већ као заједница.
Институције, школе и формални системи, ма колико корисни били, често претварају образовање у механички процес преношења градива. Ми смо кренули другим путем.
Светосавска је заједница људи — родитеља, наставника, деце — које повезује љубав према српском језику и култури, православној вери и образовању које служи узрастању човека, а не само стицању вештина.
Наш тим чине сарадници и пријатељи који верују да је образовање више од преношења знања — да је оно пут обликовања личности и заједнице.
Слободанка Моравчевић
Оснивач Светосавске и аутор образовно-васпитног програма
Предавач на Одсеку за славистику Универзитета у Генту последњих десет година, професор српског језика и књижевности, лектор, уредник, аутор и културни радник; човек са великим искуством у образовању, издаваштву, медијима и хуманитарном раду у земљи и дијаспори.
Идеја Светосавске настала је из личног педагошког искуства и уверења да образовање треба да помогне човеку да пронађе смисао, развије доброту и узрасте до свог истинског назначења.
Ово је формални опис. Оно што следи — није професионална биографија, већ позив на сусрет.
Од књиге до града
Паралелно са академским радом, мој пут је увек ишао и другим стазама: кроз издаваштво, културне пројекте, јавне догађаје, медије, хуманитарни рад.
Кроз рад у издавачким кућама Народна књига, Дерета и Логос, учествовала сам у животу књиге од њеног настанка до сусрета са читаоцима: као лектор, аутор, уредник, организатор јавних догађаја и културних програма.
Организовала сам сложене и наизглед немогуће подухвате — од књижевних промоција које су постале културни догађаји, до хуманитарних акција у којима су књига и реч биле начин да се покаже љубав. Све то без ослонца на средства, али са јасном идејом и поверењем да ће се људи одазвати ако је позив истинит.
Као новинар Радио Београда 2, бавила сам се културом, књижевношћу и радијским стваралаштвом. Посебно место заузимају серијали посвећени скандинавској култури — не као „далеком свету“, већ као простору у којем се човек препознаје.
Кроз разговоре, радио-драме и документарне форме, са великим уметницима и научницима, настојала сам да створим оно нешто што се не да објаснити, али се препознаје када се догоди.
Организовала сам бројне културне и хуманитарне догађаје који су захтевали огроман напор, веру и потпуну преданост. Нисам се питала да ли може — већ да ли има смисла. А кад има смисла, пут се отвори.
Неки унутрашњи осећај ми је указивао ко су људи који ће схватити да смо на истом задатку и да, без обзира на њихову угледну позицију у друштву, и моју непрепознатљивост у свету, треба да урадимо нешто заједно и добро. Тако сам упознала неке од најзначајнијих личности нашег доба, а многи од њих су ми постали и истински пријатељи, на чему сам бескрајно захвална и њима и тзв. Случају који је све тако изрежирао.
Поред педагошког и културног рада, бавила сам се и академским истраживањима, учествовала на научним скуповима, држала предавања и објављивала радове. Посебно место заузима рад на темама српске књижевности, културне историје и духовне традиције. Студије на Православном теолошком институту у Генту покренула су ме на истраживања везана за историјске и теолошке теме, а одатле су се отворили и путеви до оснивања виртуелног града, града који постаје парадигма могућег града-сусрета, места у ком светосавски принцип активно делује (или може деловати) – кроз културне иницијативе у разним деловима света – и сада.
Крајем прошле године објављен је мој скромни прилог у великој међународној монографији о грофу Сави Владиславићу, у којем говорим о човеку који је својим животом показао како племенита идеја добија трајну, универзалну вредност, и који је заслужан не само за оснивање историјског града Троицкосавск у 18. веку, него и за грађење ТроицкосавскаТудеј – мог виртуелног града који треба да сведочи истину која је дубоко уткана и у идеју Светосавске — да је човек позван да расте до своје пуне људскости, до Богочовека.
Сва су деца наша
Мој рад је одувек био усмерен ка заједници.
Волонтирала сам у дому за незбринуту децу као наставник, али онај који је потребнији као неко ко ће да очешља замршену косицу, да научи како се брише носић и да загрли када је то једини прави одговор на неизречено питање. После тога се лако науче и слова и речи и све одједном постане дивна песма и радост која се шири као пламен у очима дванаестогодишњег Џавида када је научио да чита и пише.
Помагала сам у разним акцијама очувања српског језика, писма, књижевности и идентитета, преко учешћа у летњим школама до скупљања средстава за објављивање капиталних књига и до помагања, сада већ значајним писцима, да објаве своје прве књиге.
Организовала сам хуманитарна путовања на Косово и Метохију, где је књига била повод, али сусрет и присуство — суштина.
Организовала сам прикупљање помоћи за жртве поплава у Србији и помагала у прихватним центрима.
Учествовала сам у читању прича деци избеглој из Авганистана и Сирије, а које је требало угрејати речју да би се заборавила она хладна вода и страх у мраку.
А дечји осмех нема цену и нема нацију.
Држала сам и часове холандског неписменим женама избеглим из Курдистана, где нам је једини заједнички језик био онај који сви знамо – људски, и помагала њиховој деци око домаћих задатака и њима да разумеју извештаје наставника.
Током пандемије покренула сам онлајн клуб за студенте славистике — „Чајанку четвртком“ — простор разговора о књигама и уметности, а заправо мали вид подршке младима у времену нехумане изолованости и прекида живота. Те наше чајанке, као она позната код плавог зеца, не само да су имале неку врсту терапеутског деловања на све нас, него су водиле и до оног огледала за којим трага и Друштво мртвих песника. Наш клуб је постао модел нечег много вишег од наставне активности, нешто чему треба тежити у редовним образовним процесима и издвајан је као пример колегама (под условом да су спремни да жртвују своје слободно време и себе) како се гради окружење које је високо мотивишуће и које развија критичко мишљење и креативност.
Иако се нисам остварила као мајка у биолошком смислу, живот ми је подарио много деце — и мале и велике. Како је негде лепо речено: када заволиш Бога и људе, сва деца постају твоја.
Та истина ме је пратила у мојој фамилији, међу пријатељима и комшијама, у учионицама, домовима за незбринуту децу, избегличким центрима, на путевима и у разговорима. Она ме прати и данас, у Светосавској.
Сви смо ми путници
Мој пут ме је водио кроз просветне установе, издаваштво, новинарство, радио, али и кроз многа места и културе. Живела сам у Мексику, путовала од Европе до Америке, од пустиње до океана, од великих градова до тихих, готово невидљивих простора. Спавала сам под отвореним небом, делила хлеб и приче са људима различитих језика и вера, и све више се уверавала да је свет, упркос свим поделама, дубоко повезан.
У Белгију сам дошла готово случајно — да бих срела човека с којим сам изградила живот. Мој супруг је, из љубави и слободе, учинио велики корак — не само да ме узме за супругу, већ и да моју веру прими као своју. Пристао је да његово европско име буде замењено једним нежним, али необичним именом, чак и за модерне Србе. Дао му га је празник на који се крстио — а ја сам му га наденула као знамење: да буде благ и када дођу времена груба.
Тако сам добила свог Благоја.
Овде сам, у црквеном животу и хору парохије Светог Георгија у Антверпену, још јасније осетила да се путеви не укрштају случајно и да је заједништво тихо, стрпљиво и радосно служење.
Ништа од овога није случајно.
Ентузијазам је реч чије сам право значење разумела тек недавно. На грчком, она значи: бити испуњен божанским.
Дуго сам ту реч користила не слутећи да у њој већ постоји објашњење за све оне тренутке у којима сам — без новца, без тима, често и без сна — покретала људе, догађаје, разговоре, књиге, путеве. За све оне ситуације у којима је нешто велико настајало из чисте вере да има смисла.
Енергија коју сам снажно осетила на Преображење, када је почела да се рађа Светосавска на папиру и на екрану, као прва школа у Троицкосавску, и која ме од тада не напушта, може се разумети управо тако — као одушевљење инспирисано Божјим духом. Градити се може само ако смо вођени управо том енергијом, и онда је могуће остварити подухвате за које је тешко поверовати да су дело једног човека.
Светосавска, кућа тиха, светла
Светосавска је само природан наставак пута који је започео можда још оног дана када ми је деда Душан, видевши ме како се трудим да научим старијег брата да правилно изговори глас р, прорекао да ћу бити учитељица.
Настала је као одговор на позив који се у овом или оном виду јављао и у учионицама, и на конференцијама, и у посматрању људи који свој страх од бесмила и усамљености крију испод убрзаности и затворености, стављајући велике слушалице преко ушију као упадљив знак да су одвојени од заједнице.
Она је место где се сва та искуства сабирају: путеви, сусрети, напори, љубав и вера. Тежња да се створи простор у коме се лакше креће на путу ка човечности, отворила је Светосавску — за сусрет, за разговор, за заједничко узрастање — јер то је пут који се не прелази сам.
Њени су темељи уверење да је образовање много више од преношења знања, да је сусрет услов без ког нема учења и да је највећа мудрост — служити доброти.
Ближећи се другој половини живота, све јасније видим да се човек истински креће напред само када је подтакнут осећајем одговорности према другом, љубављу и саосећањем према људима, али и радошћу која настаје у том заједништву. Тако настају сви културни, образовни и хуманитарни подухвати, мањег или већег значаја.
Светосавска је настала управо из тог увида и вере да се свет може градити — полако, тихо и сигурно — ако се гради срцем.
Никада нисам сумњала у снагу чуда и не знам шта значи реч немогуће. Зато сам сигурна да ће и Светосавска привући сличне људе и да ћемо заједно урадити нешто што ће други називати чистим ентузијазмом, а ми ћемо знати право значење тих делова старе грчке речи и њен пун смисао.
Сарадници
Светосавску гради тим сарадника различитих профила:
– наставници српског језика и књижевности,
– вероучитељи и сарадници из области теологије,
– педагози и психолози,
– уметници и драмски педагози,
– сарадници из српских православних заједница.
Сви сарадници деле заједничку визију: да деца расту у знању, радости и одговорности, у простору поверења и заједништва.
Образовање је, у свом најдубљем смислу, чин љубави и одговорности.
Родитељи као део тима
У Светосавској родитељи нису само посматрачи, већ активни учесници.
Кроз радионице, пројекте и сусрете, родитељи заједно са децом граде заједницу учења и подршке.
Верујемо да се највредније образовање рађа онда када породица и школа корачају заједно.
Позив сарадницима
Светосавска је отворена за наставнике, уметнике, педагоге и све оне који осећају позив да своје знање и дарове ставе у службу деце и заједнице.
Ако желите да постанете део нашег тима, слободно нам се јавите.
Заједно градимо Светосавску
Хвала свима који својим трудом, знањем и љубављу учествују у овом заједничком путу.